Ostojićevo

Da ne znam,
da ne vidim
i da samo slušam zvuk
iz srca
kako razbija noć
u komade…
da se ne budim
iz sna,
da se ne budim
iz jave,
suncu u grudima,
nebu pod nogama,
livadama u nozdrvama,
cvetovima pod dlanovima,
znaću da si tu,
u Tebi je ovo dete budno,
bosim stopalima kroz prašinu
ljubavi posejanoj u svom selu,
raširenih ruku hrli,
Ljubav tako nežno
svu svoju decu grli.
Da ne znam,
da ne vidim i
da ne čujem,
srcem Te osećam.

KUĆA

Više od igre, više od sna,
kuća je dom
od samog mog pojavljivanja,
ona nije samo od ljudskih ruku
stvorena,
skrojena je i
u sećanjima
ostalim snovima,
u genima večnosti,
iz nostalgije koja mislima
detinjstvo u sada vraća,
dom je u osmehu duginih boja sunca
koje milovanjem prolaze između
cvetnih vrhova trske u ritu,
u radosti dečjeg srca
kada pri zalasku
ili pri izlasku
sunce ovaj hram,
ovu kuću,
ovo selo ljubi,
sunce tako ljubi
celu planetu,
ona je dom
detetu u nama,
ona je dom i
samim sebi neznanima,
i pticama koje nam pevaju,
i biljkama koje nas nesebično
zajedništvu zovu,
svakom biću,
svakom genu,
kuća je više od igre
i više od sna,
dom koji se čuva
od dela zla,
jer u njemu
ljubav obitava,
u njemu nema betona
koji nas od trave
pod stopalima razdvaja,
telo je hram ovom detetu u ljubavi,
kuća je dom ovom telu,
selo je dom ovoj kući,
država je dom ovom selu,
planeta je dom ovoj državi,
univerzum je dom ovoj planeti,
svi univerzumi pod okriljem
Ljubavi,
kuća je jedna,
za sve.

Ova Pesma

Ova pesma govori više
od pesme koju bih
napisao večeras,
ili sutra, ikada,
kroz zamagljen pogled
od mešovitih suza,
od patnje do sreće,
znam, čak i da se pogled potpuno pomrači,
da više ni papir ni olovku ne mogu videti,
srcem ću Ti ovu pesmu pevati,
čak i slep, Tvoj ću zagrljaj osetiti,
u njemu se sa Tobom spojiti,
ništa me od Tebe više neće odvojiti.
Ova pesma govori tiše
od pesme koju bih
otpevao večeras,
ili sutra, ikada,
suženim glasom iz suženog grla,
kroz telesnu patnju do duhovne melodije,
znam, čak i glas da izgubim,
da me ni komarac ne može čuti,
srcem ću Ti ovu pesmu pevati,
tako glasno da je čuju svi,
Ti si je čula
pre no što ću je napisati.

ČOVEČE

Sve je ovo igra,

pobedi i ti

u njoj.

Ne daj da igra

pobedi tebe,

jer igra je tu

da pronađeš

sebe.

Ovaj čovek, ovo dete,
nije od ovoga sveta,
vidi se to,
ili ne razume,
ovaj čovek, ovo dete,
nije pesnik,
nije pisac običan,
čita se to,
kao penjanje stepenicama ka nebu,
ili nerazumljivo,
ovaj čovek, ovo dete,
skinulo je svoju masku,
ne glumi ono što nije,
ruke svoje raširene
oko ljubavi sveta kom pripada, svije.
I kad s vama jede, i kad s vama pije,
ovaj čovek, ovo dete,
od ovog sveta nije,
u svima isto vidi,
u svemu sve razume,
ko ima uši taj čuje,
ko ima oči taj vidi,
ko ima srce taj oseća,
ko nema nijedno,
taj put ovog sveta
gazi bez radosti
u svetlu ljubavi.
Ni kad strada, ni kad suze s vama lije,
ovaj čovek, ovo dete,
od ovoga sveta nije,
ruke svoje raširene
oko ljubavi sveta kom pripada, svije.

Ništa nas razdvojiti ne može,
Majko Zemljana i
Oče Nebesni,
ovaj koji je umislio da je čovek,
Vaše je dete i
ništa nas razdvojiti ne može
od ljubavi večne,
od svetla kojim i sunce sija
i mesec obasjava,
ni ratovi bezumlja,
ni izlivi gneva
onog ko je umislio da je čovek,
zaboravljajući da je dete,
igra kako je htelo,
odsutno i slobodno od slobode,
samopredalo se scenariu
koje je samo pisalo
umislivši da je čovek,
da bi školu izbeglo,
ne, ništa nas razdvojiti ne može,
Majko Zemljana i
Oče Nebesni,
ovaj koji je umislio da je čovek,
dete je koje u svakom detetu vidi igru,
ne, ništa nas razdvojiti ne može,
od ljubavi večne,
od svetla kojim i sunce sija
i mesec obasjava,
i sve zvezde Univerzuma
koji se širi srcem
ovog deteta.

TOLIKO

Toliko te volim,
i na javi…
i u snu…
toliko te volim,
i na samom izvoru univerzuma…
i na samom dnu…
toliko te volim,
da sam ti i ćutke,
pesmu spevao…
o ljubavi koju sam sa tobom
snevao…
toliko te volim,
da sam znao svaki put,
kada si odlučila da patiš,
patila je tako vidlijvo
i tvoja duša…
i patilo je tako osetljivo
i tvoje telo…
i znao sam svaki put,
kada si odlučila da se raduješ,
radovala se odsjajem
i tvoja duša,
radovalo se talasima sreće
i tvoje telo…
toliko te volim,
bezvremeno jasno…
unutrašnjim bićem glasno…
uz nas je ljubav
večno…
toliko te volim,
da znam da svaki zrak sunca,
čini dugu kojom svetlu hodimo…
čak i kad kroz glavu nam prođe
da voleti ne znamo…
znam da bez ljubavi,
ništa ne bi postojalo,
ni ti, ni ja,
ni sećanja našeg sna…
ni java pesme tebi spevane…
toliko te volim,
da znam da u ljubavi
živi se večno…
bez ljubavi se umire…
toliko te volim,
u meni si…
i ako neko nekada i bude pitao,
‘gde je ljubav?’
odgovoriću mu iskreno…
‘u tebi je’…
‘nije tamo negde,
u tebi je’…

Reke suza slivaju se u more,
mora suza slivaju se u okeane,
okeani suza slivaju se u beskraj,
beskraj suza izlio se iz ovih očiju,
dok pustinjski prah nisu postale,
plačući za Tobom,
iz očiju željnih da Te ugledaju,
praznih ruku željnih Tvoga zagrljaja
i Tvoje nežne topline,
iz očiju željnih mira Tvog osmeha,
do beskraja postanka,
od napravljenog pakla do prvobitnog raja,
iza beskraja suza nazire se osmeh,
iza duge mračne noći,
praskozorje se klanja večnom svetlu,
nazire se kraj i novi početak,
duša se klanja svetlu u svima,
oduvek si bila u nama,
Ljubavi,
reke su bile naša ogledala.

Nismo li poput zvezda,
rasuti ogledalom neba,
ima i onih
koji svetle i u mraku,
ima i onih koji ne svetle
ni osvetljeni,
nismo li već osvetlani,
većinom nismo prosvetljeni,
ubeđeni da jesmo,
poput zvezda udaljeni
jedni od drugih,
podeljeni na galaksije,
na one koji svetle i
na one koji mrače,
na desne i leve,
na sve spolja oslikane,
osim iznutra,
gde svetlo izvire,
svetli noćnim nebom
kao zvezde pune ljubavi
za oči u kojima se ogledaju,
nismo li poput zvezda
rasuti ogledalom neba,
povezani istom energijom
koja je tu a ne tamo gore i
ptice će nam to reći pesmom
uspavljujući buku,
i zrikavci sa svojom
molitvenom melodijom,
notama kojima zvezde
sijaju večnošću,
nismo li poput zvezda,
rasuti ogledalom neba,
neki svetle svojim osmehom iznutra,
neki lutaju ugašeni u mraku
zatrpanog neiscrpnog izvora
u sebi,
ne upravljajući oči više
ni tamo gore,
zaboravljajući da je tu,
svetlo jače od sveg mraka.