TOLIKO

Toliko te volim,
i na javi…
i u snu…
toliko te volim,
i na samom izvoru univerzuma…
i na samom dnu…
toliko te volim,
da sam ti i ćutke,
pesmu spevao…
o ljubavi koju sam sa tobom
snevao…
toliko te volim,
da sam znao svaki put,
kada si odlučila da patiš,
patila je tako vidlijvo
i tvoja duša…
i patilo je tako osetljivo
i tvoje telo…
i znao sam svaki put,
kada si odlučila da se raduješ,
radovala se odsjajem
i tvoja duša,
radovalo se talasima sreće
i tvoje telo…
toliko te volim,
bezvremeno jasno…
unutrašnjim bićem glasno…
uz nas je ljubav
večno…
toliko te volim,
da znam da svaki zrak sunca,
čini dugu kojom svetlu hodimo…
čak i kad kroz glavu nam prođe
da voleti ne znamo…
znam da bez ljubavi,
ništa ne bi postojalo,
ni ti, ni ja,
ni sećanja našeg sna…
ni java pesme tebi spevane…
toliko te volim,
da znam da u ljubavi
živi se večno…
bez ljubavi se umire…
toliko te volim,
u meni si…
i ako neko nekada i bude pitao,
‘gde je ljubav?’
odgovoriću mu iskreno…
‘u tebi je’…
‘nije tamo negde,
u tebi je’…