Ostojićevo

Nedostaješ mi, Oče,
kada se u meni javi ljudsko,
odviše ljudsko i
dečije, odviše dečije,
nije lako biti zelen,
mlad, neiskusan, nesiguran,
tamo gde se i suze gutaju,
ali je teže kada Ti nisi tu,
kada ne znam da si tu,
tada, kada me uhvati to ljudsko,
odviše ljudsko i dečije,
odviše dečije,
jer nije lako ni znati suviše,
popeti se na sve stepenice,
a onda odatle pasti dole,
tamo gde se i suze gutaju…
pa onda, iza oblaka ili iza
čitavog ovog sna,
kada Te se setim,
uz zvuke ovog klavira u pozadini
i zapljuskivanja obala Tise
uz sve njene hodočasnike ptice,
uz gugutke sa moga dlana,
vetar u vrbama i trsci
preneće Ti da si u meni,
iza reka suza
osmeh će zasijati licem
deteta u Tebi.

MI DECA

Mi, deca
iz gradova,
sa betonskih trotoara
i asfalta,
iz betonskih solitera
i isto takvih stanova,
iz zagađenog vazduha vam vičemo
dok još možemo,
da hoćemo igrališta od trave i zemlje,
da ne lupamo glave, laktove, kolena
o beton i gvožđe,
da se prepoznamo kroz
dim iz vaših auspuha,
da vas ne čekamo kao žedni vodu,
da sa posla stignete na vreme,
da konačno možemo napolje u igru,
ako nam se posreći da kao obično ne kasnite,
pa nam još jedan dan propadne,
hoćemo da idemo na ekskurzije,
da vidimo sela,
svete krave koje daju pravo mleko,
da bosonogi trčimo kroz livade,
da jedni drugima, pa i sebi i vama
uberemo po cvet,
hoćemo da vidimo i osetimo život
iz blizine a ne iz priča o njemu,
da se toliko veže za nas da ćemo
jedva čekati da mu se vratimo,
cveću, povrću i voću,
pticama, pčelama i leptirima,
hoćemo da naučimo nešto od životinja
koje i ne vidimo,
nećemo da budemo ono što
ne želimo da budemo,
iako nas svi uporno uče kako
da i mi jednoga dana kupimo
kola za jurnjavu kroz dim,
još jedan betonski stan,
tom jurnjavom prave podele među nama,
nama koji želimo da se igramo
u prirodi i ona u nama
u najčistijem životu,
zdravijem od bilo kog
neostvarenog sna,
mi deca prirode njenoj milosti
i spokoju pripadamo,
u njenom miru i ljubavi
deca ostajemo,
jedno drugo u srcu čuvamo,
voleli bi smo da i vi
ponovo deca postanete,
širok je topao zagrljaj majke,
da,
mi, deca
iz gradova,
iza betonskih paravana života,
mi nismo deca buldožera i tenkova,
to nije deo naše prirode,
hoćemo da se kupamo na
potocima, rekama i jezerima,
a ne samo u kadama,
hoćemo život u rukama,
a ne u pustim nadama,
dok vreme za radost
nepovratno prolazi,
mi, deca,
voleli bi smo da i vi
pronađete to nevino biće u sebi,
ono koje se sa
svojom pravom prirodom
nikada nije svađalo,
ono koje za stranputice
nije znalo,
ono koje se jutarnjem suncu
radovalo,
ono koje je širok osmeh na licu
na toploj letnjoj kiši kupalo,
ono koje je dušu i srce
ljubavlju punilo,
ono koje je posle igre i smeha
i uzdaha tokom posmatranja zvezda
mirno spavalo,
ono koje ništa loše nije
mislilo niti činilo,
hoćemo da nas čujete iz ovog dima
iz kog vam vičemo
dok još možemo,
da,
mi, deca sveta,
mi nismo deca ratova,
strahova i gladi,
to činite vi,
potpuno poludeli,
od sebe i prirode odbegli,
nikad se ljubavi domogli,
bez glave i srca
ovim svetom hodili,
mi, deca sveta,
glas smo koji ne možete
da ne čujete,
ne ubijamo mi svet i prirodu,
vi to činite,
videvši to što činite,
hoćemo da se toga
konačno okanete,
život se ne uništava,
život se živi,
u radosti, miru, ljubavi,
do večnosti.

DOSTA STRAHOVIMA

Ne bojim se ja za sebe,
pogledao sam smrti u oči,
videla je da je naletela na pogrešnog,
okrenula se i otišla,
vratila se onima koji su je prizivali,
bojim se za ovu jedinu planetu,
baš zbog tih prizivača smrti,
onih koji samo liče na ljude,
a to nisu jer su zatrovali sve,
pa i svoje umove,
ljudsko biće to ne bi učinilo,
plastiku i smeće bacaju kraj puta,
u travu, potoke, reke, mora i okeane,
kupuju otrove od još moćnijih
prizivača smrti, prskaju njime
vazduh, vodu, zemlju i hranu,
kućne ljubimce i one koji to nisu,
lažu, varaju, iskorištavaju,
mrze druge pa i sebe,
seku šume i ubijaju životinje,
mnoge su nestale, mnoge će nestati,
zbog toga se bojim za planetu,
za ljudska bića i njihovu decu,
za ptice. leptire, pčele,
životinje, ribe, kitove, alge,
za drveće i biljke jer
prizivači smrti
stalno pale, huškaju, svađaju i ratuju,
razaraju i ubijaju,
u laboratorijama prave viruse
da bi na smrti i zaradili
ne znajući da će ona doći po njih
i da ih u život više neće vraćati.
Svest se mora menjati da bi se život nastavio,
da bi oni koji to još nisu,
ljudska bića postali.

ŽIV JE HRISTOS, UMRO NIJE

Razmišljam kako je to bilo

pre 2021 godinu,

Isus je okupio oko sebe svoje učenike

najveće nauke Ljubavi,

propovedao je i činio je,

ali ipak su ga smestili u isti džak

sa tadašnjom mafijom,

oslobodili Barabu,

njega zakucali na krst.

Razmišljam kako posle 2021 godinu

svet ne izgleda drugačije,

samo zato što neko od učenika

sluša starog hakera u glavi,

danas Te isto izdaju i okreću leđa

Ljubavi, Pravdi i Istini,

prodaju Te za večeru,

trpaju Te u isti džak

sa današnjom mafijom,

neko mora da ispašta

njihove grehe,

a ko je to ikada mogao,

osim Tebe,

Ljubavi?

U SRCU SELA MOG

Nigde toliko svetla,

pesme i radosti,

do u srcu sela mog.

I nigde toliko osmeha

iza zaboravljene suze,

do u srcu sela mog.

Živina ti se penje na ramena,

gugutke ti jedu sa dlana,

to malo pseto liže ti dlan,

ovca ti namigne,

trava se raduje tvojim leđima,

senici se raduju tvojim snovima,

tvoji su snovi ljubavlju za sve ispunjeni

u srcu sela mog.

Nigde toliko sunca,

topline prirode,

do u srcu sela mog.

I nigde toliko ljubavi

u svim našim iskustvima

u srcu sela mog.

Deca u nama se još kotrljaju niz dolmu,

deca u nama za neprijatelja ne znaju.

u srcu sela mog.

Svaki je tren refren

pesme ljubavi koja se peva

u srcu sela mog.

TI NISI IZNEVERILA NIKOGA

Ne postoji prošlost,

ali u sećanju postoji fragment

vremena u kom sam plakao

za Tobom i molio da me

ne ostaviš na cedilu

ni u jednom trenutku

istorije mojih padova…

Sada, kada sam se uverio

da bez Tebe tren i ne postoji,

shvatam da bez Tebe ništa

ne postoji,

ni istorija naših slabosti,

ni geografija naših mogućnosti,

Ti nisi izneverila nikada,

mi smo izneverili Tebe,

okrenuvši se od sebe

i Tebe u svemu i svima,

izneverili Tebe

kroz lažno identifikovane

ne prepoznavši suštinu bivstva,

ne, Ti nisi izneverila nikoga,

mi smo ti koji su Te zakopali,

prekrili žicom, ogradama,

armaturom, i betonom, kamenom i ciglom,

svetlosnim godinama i tonama gluposti,

negde duboko,

tamo u srcu,

gde si uvek i izvirala…

POKAZALA SI MI

Pokazala si mi

put,

pokazala staze,

pokazala nebesa,

krivo i pravo,

sve strane tame i

jedinu stranu svetlosti,

pokazala si mi

put

kojim hodim sa

Tobom u sebi,

Ljubavi, koja

držeći me u krilu

kao svu decu

maziš svojim

toplim prstima,

put sa Tobom u sebi

i završava.

MI

Gajili smo žito,raž, kukuruz i

imali smo hleb i krov,

gajili smo cveće, povrće i konoplju,

osećali smo kako nas zemlja hrani,

hranili smo i mi nju,

ona je brinula o nama,

mi o njoj,

svi smo bili njena deca,

radosna u suncu,

radosna na kiši,

mi,

koji smo tražili bolje

od svega što je bilo dobro,

odvojili se od izvora,

tražili sreći ušće,

razvodnili se u barice,

isparili na vetru,

žrtve boljitka,

robovi ograničenja,

poslušnici sistema,

bolesnici od sopstvenog oboljenja,

zaboravljajući da smo bili zdrava deca,

školom prepravljena u čopor,

mi,

glasači bez glasa,

pravedni bez pravde,

robovi roblju iluzije,

sebe gladni

jedemo pomije umom i ustima,

izumiremo u glupostima,

zaboravljajući da smo živeli večno

kada nam je ljubav

bila jedina hrana.