Ostojićevo

REČENO JE

Ja sam dete Prirode i

ako sudite meni,

sudite i Prirodi i

ako sudite Prirodi,

tako sudite i sebi,

jer i vi ste deo

Nje.

ŠTA SAM IMAO

Imao sam četiri,

čuo sam tu pesmu sa gramofona,

pojavljivala se i na tv-u,

pitao sam majku

o čemu pesma peva,

rekla mi je da peva o nama,

zagrlio sam je kao da znam

da peva o nama,

imao sam četiri,

trčao bos prašnjavim putevima

između redova vinograda

pred kućom od blata

sa krevetom sa slamaricom

u kojoj sam se pojavio,

pio sam hladnu vodu iz bunara,

disao vazduh iz šume,

grlio sam je kao da znam

da peva o nama,

i što je godina bivalo više,

iskustva su se ispunjavala trnjem i ekserima,

krst je ostao na leđima,

ali nosio sam ga radosno,

znajući da pesma

peva o nama.

(NE)DOSTIŽNA

Kao da si nebesima,

eonima, milionima

sunčanih i ovozemaljskih godina

udaljena,

kao da si nepoznanica u

ukrštenim rečima,

usporen saobraćaj pred semaforima,

vapaj psa pred zatvorenom kapijom,

vekovima iza ili ispred,

kriješ se iza hipnotičkog pogleda

sa namerom da me naučiš

da pogledam iza ogledala,

tamo malo dublje,

u unutrašnjost ovog bića,

nikad nisam mogao da ti kažem

zbogom,

jer oduvek si tu

u meni…

iz dana u dan,

čini mi se,

kao nikada pre…

A BILO JE ZABAVNO

Igrali smo se u šumici,

valjali se po divljoj kamilici

i ceo dan mirisali bolje od čaja,

bili smo duhom zdravi,

oh, kako je bilo zabavno…

Šutirali smo loptu, pravili grudve od blata,

vozili velike bicikle do reke,

pecali na kanalu i slušali cvrčke,

vazduh je bio ispunjen magijom sloge,

oh, kako je bilo zabavno…

Kupali smo se na letnjoj kiši i sušili na suncu,

trčali po blatu ili po prašini, spavali na senu,

pahulje snega smo skupljali jezikom i toplim obrazima,

sve nas je spajalo dete u svemu,

oh, zar nije bilo zabavno?

A onda smo rano prestali da budemo deca,

žurili smo da oponašamo starije,

otuđili smo se jedni od drugih,

otuđili se od najbližih,

od svoje okoline…

Šta je to ušlo u decu koja smo do nedavno bila,

šta nas je to vodilo i odvelo u pogrešnu trku,

zašto se nevino dete pretvorilo u stranca,

u neprijatelja, u ovakvog i onakvog, sa trnom u oku,

razišli smo se pogrešno odrastajući,

oduvek je bilo nekog ko nas je pogrešno učio

i kad smo to naučili, tu smo se i razdvojili,

prestalo je da bude zabavno,

zabavu smo tražili na pogrešnoj strani,

sreću smo tražili na pogrešnoj strani,

i sigurnost smo tamo tražili,

usput sagorevši za sobom sve veze

sa šumicom i divljom kamilicom

i sve smo to zatrpali smećem,

pravdajući se da to rade neki drugi,

zajedno smo se uglavili u mulj,

u katastrofe i epitafe,

u čemer, jad i beznađe,

zajedno i možemo iz tog mulja,

vrativši se detetu u sebi,

nevinosti i radosti slobodni kao ptice,

igrajući igru veselije no što je igramo sad,

jer sve nas isto spaja,

još uvek može da bude zabavna,

slika našeg dečjeg raja.

ŠTA NAM JE ČINITI

Skinuti sa sebe odeždu lažnu,

zguliti kožu do mesa

u doba divljih vetrova,

sagoreti u sopstvenom umu,

pročistiti um od sve prljavštine,

zakucati se na krst i vaskrsnuti,

seme usejano u ovu zemlju

poniknuti i rascvetati,

izbaciti iz sebe ono što nismo

i Biti Bića Ljudska.

LET THE SUNSHINE OUT

Seti se svoje čiste nevinosti,

svetog deteta koje si bio,

seti se svoje iskrene znatiželje,

čemu oblaci suncu u tebi?

Seti se, bilo je leto,

sunce je grejalo prašinu do članaka

i trešnje su bile slađe no ikad,

možda si i posle toga srećan bio,

ali kao to čisto dete, više nikad.

I znatiželja se sve ređe javlja,

čemu oblaci suncu u tebi?

Sećaš se, ograde su se dizale, jedna po jedna

i jedna iza druge, višlje od prethodne,

nizale su se u zidove koji ne propuštaju sunce

ni spolja, ni iznutra, sećaš se,

na sve te zidove si pristao sam.

Sada se pitaš kako da se

tom čistom detetu u sebi vratiš,

a da se ne povrediš,

seti se, to čisto dete je

sve ograde rušilo

svetlom u sebi,

čemu oblaci suncu u tebi,

kad ono sve oblake rastera?

Svetlo si u sebe kao dete primio,

kao dete ga i pusti iz sebe,

ograde su među ljudima

još uvek visoke,

sunce u tebi oblake će rasterati sve.

OPROSTI NAM

OPROSTI NAM

Oprosti nam Oče.

jer ne znamo šta radimo,

bacamo omot sladoleda,

bacamo plastične kese,

plastične flaše,

plastične face

bez anatomske popravke,

bacamo smeće

u svoje dvorište, travnjake i

bašte, u svoje sne…

U okeane, reke i potoke,

otoke i osoke, plime i oseke,

u svoje glave i trbuhe,

bacamo smeće

u svoje krvotoke.

Oprosti nam Oče,

jer ne znamo šta činimo,

veru za večeru prodajemo,

Boga za srebrnjak,

dušu za slavu svetsku,

zdravlje za neprirodne lekove,

život menjamo za smrt

tako olako.

Oprosti nam Oče,

ne znamo šta činimo,

smrdimo pod

sopstvene prozore,

trujemo Majku,

trujemo sebe,

trujemo Tebe,

udaljujemo se od

Tebe u sebi,

umaramo se od sebe

u Tebi,

ne znajući da se odreknemo

svega ovozemaljskog

zbog Tebe iz nedoživljene priče,

sve odmazde koje na život liče,

na bukvare i almanahe,

aladine i alahe,

bude i gertrude,

glasove i instrumente,

zemlju i njene rezidente,

kao bludni sinovi oplakujemo

svoje sudbine.

Oprosti nam Oče,

nećemo mi saznati

zašto smo ovde,

dok nam neprobuđeni anđeli

u srcima našim

oči u oči to ne sroče.

TO RADE SVI

To rade svi koji pevaju,

svoje pesme ili svoje romane,

ili svoje berbe pamuka,

kad zatvore oči i puste suze,

da im klize niz obraze

(podsvesno ili slučajno?)

kad otvore oči i zaplaču,

kao da su videle krvave

unutrašnje borbe,

(slučajno ili podsvesno?)

kad začuju muziku srcu blisku,

kad osluškuju tišinu,

dok slušaju letnje zrikavce,

dok ne čuju ništa,

osim glasa iznutra,

to rade svi,

predaju se ili nastavljaju

borbu ili igru,

kako god da je okarakterišu,

unutrašnjim okom na kraju sugerišu,

to rade svi,

pre smrti

život oplakuju,

ne živeći ga,

životu se ne raduju…

Hajde,

hajde smeh deteta koji beše

pre suza,

hajde,

hajde nevinost koja beše

pre greha,

hajde ovaj sa ove strane,

ne onaj sa one strane ogledala,

ono što krijemo jeste ono

što još do sada ne pokazuju svi,

istu iskru, semenku i plodno tlo,

ljubav koja cveta

samo iznutra

ka spolja.