Ostojićevo

DA LI VIDIŠ

Da li vidiš

da je ovo igra sve,

i življenje i

umiranje je?

Sećaš se tople kiše,

suze sreće sa njom

bosim stopalima sa blatom

stopiše se,

ljubav je bila u tebi,

ni pomišljao nisi,

da će te jednom vući sebi.

Nisi više slušao

to pokislo dete,

slikao si podmetnutim bojama,

nije više bilo boje sunca,

boje kiše, boje trave, boje blata,

zarobljenom zabludama boje zlata,

samo su zvezde isto sjale sa neba,

svetlost je njihova bila daleko

jer dečak je ostao sa one

strane ograde, negde preko…

Ta je ograda postala široka,

sa one strane ostali su ljudi,

sa one strane deca se raduju,

onome za čim odrasli gladuju,

onome za čim žeđuju, vape i kopaju,

telom i prstima umornim od slikanja

onog što je spolja,

a došlo je iznutra…

A onda se zagledaš u to iznutra,

vidiš da to nije ono što stvaraš spolja,

i vidiš da je bila volja tvoja,

izbor i senke slikama na suncu,

svetlu koje ti iznutra i govori,

oči ka tom svetlu i okreni.

Da li vidiš

da je ovo igra sve,

i življenje i

umiranje je?

Isuse, Budo, Muhamede

Ne znam,

nisam nikada zaista ni znao,

ne znam jesam li učio ikada,

ne znam jesam li naučio,

trudio, ali ne i potrudio,

sudio i posudio,

vredio i povredio,

ljubio i gubio,

verovao, ali ne i poverovao,

ne znam,

nisam nikada zaista i znao,

samo se folirao,

glumio one

pored kojih sam odrastao,

mrzeo i voleo one

pod čiji nokat nisam stao,

lutao i tražio,

gmizao po prašini i lizao je,

udarao o zidove i krvario,

mrcvario sopstveno meso,

skidao kraste, boginje češao,

tresao se, ne i potresao,

jer bih se tada kao izdajnik obesio,

mislim da sam prošli put

pogrešno umro,

čini mi se da sam bio živ zakopan,

ovog ću puta umreti bolje,

za život spreman,

instinktivno izbegavajući religije,

ne znam,

nisam nikada zaista ni znao,

samo želeo,

ono što je bilo u meni,

ono što me spaja sa svima,

bez hrišćanstva, budizma, islama i

srama,

bez ograda,

bez pogleda bez ogledala,

bez smrti i verovanja,

bez gladovanja i tuge,

bez jecaja i vapaja,

tražeći treptaj istine,

nedostojno slomljenim udovima,

nedostojno slomljenim duhom,

oprostivim neznanjem,

ne znam,

ali praštam,

nisam nikada zaista i znao,

ali maštao sam,

možda i sanjao

stvarnost koju sam stvarao,

suprotstavljen ovozemaljskim

pravilima,

akcijama i reakcijama,

racijama i nacijama,

čobanima i ovcama,

kiši i prašinama u koje je

vetar udahnut

poput magije koja nas čini

najvećim mogućim cirkusom

u kom slep može da progleda,

gluv da pročuje,

nepokretan da se pokrene,

neznajući da sazna,

Ljubav je u nama vazda.

BITI SA TOBOM

Koliko sam godina straćio,

bežao od tebe,

a srcem te tražio.

U senci pesnika,

ovo je dete oduvek

volelo da se igra.

Život jeste

biti sa tobom,

Ljubavi.

KAO U SNU

Kao u snu, tvoji

kapci nežno spušteni,

ljubim ti oči kroz njih,

ljubim usne tvog osmeha,

te slatke šiške mrsim ti

šapatom pesme…

Kao u snu, tvoje oči

vide me na kolenima spuštenog,

ljubim ti stopala,

tvoje nežne gležnjeve,

nežno ih grlim,

šapatom pesme…

Kao u snu, dok tvoje oči ne vidim,

vreme kao da stoji,

kao da ti nikada pisati

prestati neću,

kao da ću ti

te slatke šiške

mrsiti večno,

šapatom pesme…