Ostojićevo

OD POČETKA

Od kada je ovo zacvilelo,
proplakalo,
ne znajući
gde se nalazi i zašto,
od kada je ovo ovaj vazduh
udahnulo,
do prvog bosonogog trčanja
po prašini na putu između
beskrajnih redova vinograda,
podno beskrajnih šuma,
pod beskrajnim nebom
i širinama koje su mamile
maštu sebi u pohode,
do upijanja toplih zraka
zalazećeg sunca kroz zenice
do zemlje i duše
udahnute u nju,
do danas,
sada,
uz ovo dete uvek si koračala i ti,
dala si mu ruku koju je na tren
ispustilo,
jer se saplelo i palo,
ponovo plakalo, sa mukom
podižući se,
da te zgrabi za ruku
i više je ne ispušta,
Ljubavi.

U TEBI JE SVE

Ne moram znati odakle,
kuda, niti gde,
tvoj pogled mi govori sve.
Ne zanima me ko, sa kim,
zbog čega i zašto,
tvoje mi usne ćutke šapnu sve.
Ne moram više da te pitam,
tvoj mi osmeh kaže sve,
voliš me u sebi,
jer u tebi je sve.
San i java,
pakao i raj,
kiša i sunce,
univerzum i galaksije,
pustinje i cveće iz saksije,
okeani i mora i mora šume,
jezera tuge i reke sreće,
mrak i svetlo,
grmljavina i najlepše note,
bube i kotrljajuće kamenje,
u tebi je sve,
pa i ova grudva zemlje
koja u tebi piše,
pa i duša ova u tebi je,
i tu se raduje.

Ili kako me je ‘citirala’ teka Anka, “nema raja bez rodnoga kraja”.

Možda Ostojićevo ne bih baš u potpunosti mogao nazvati rodnim krajem, ovo što sastavlja ove redove pojavilo se u podnožju Fruške Gore, na salašu koji je teritorijalno i ekonomski pripadao Erdeviku, poznatom po svojim vinogradima i vinu. Ali, koliko god duboko i široko dosezala sećanja, najviše ih je na ovo najlepše selo na svetu koje me je dočekalo toplom dobrodošlicom, dobro došao kući, biblijski bludni sine.
I ničeg lepšeg nema od povratka kući. Raju koji sami stvaramo.
I od prašine na putevima između dugačkih redova vinograda u podnožju svete Gore, do prašine na širokom šoru Miletićevačkom u koju smo propadali do članaka, pod istim suncem koje nas greje jednako sve.
Najlepše godine detinjstva proveo sam upravo ovde, u Ostojićevu, stoga Ostojićevo većim procentom jeste moj rodni kraj.
Ako sam delom umro, novi deo se ponovo rađao, ovde, u Ostojićevu.
Toj, tako toploj dobrodošlici, u pogledima i osmesima, u porukama i poljupcima, u stisku ruke i zagrljaju, u oživljavanju života, duboka osećanja ispisuju redove zahvalnice svima koji čine Ostojićevo, koji su ga činili i koji će ga činiti – rajem na zemlji.

OSTOJIĆEVU

Iz slamarice, vina i prašine Srema,

ovo dete ti je u prašinu, vino i slamu

bosonogo dotrčalo,

trčalo i u prašnjavu kravlju balegu

stalo,

na svakom je ćošku bila pumpa za vodu,

sve se opralo…

Kao dete, ovo je ovde

prostor ljubavi sejalo,

taj magnet je opet sebi

ovo dete privukao…

Ljubav,

kao iskra u svakome,

u svačemu,

u šljivi na ulici,

kajsiji u bašti,

u prašini na širokom šoru

koji je kasnije popločan kamenjem,

kamenje je poslužilo i za

kace sa kupusom,

u zdravom povrću koje se samo

ljubavlju neguje,

u gugutki koja doleće na žito

bačeno živini,

u vazduhu, u plućima

i venama,

starim stazama ka Tisi,

kamilici na kolenima pantalona

koja sam mirisao sedeći pred

zatvorenim vratima kapije,

u toploj letnjoj kiši koju smo

kasnije otresali sa granja da bi

taj osećaj uživali duže,

u blatnjavim stazama kojima smo se

bosonogi klizali posle kiše,

u stazama u kojima smo dobar deo godine

bušili rupe kašikom,

za klikere,

staklene sa kioska kod čika Pište

i gvozdene iz raznih ležajeva,

u trešnjama koje smo krišom brali,

u spavanju na senu pod vedrim nebom,

u kokošinjcu i štali,

u kotarci punoj, u podrumu i kacama,

u ostavi punoj pekmeza i soka od paradajza,

u plavim leptirima nad detelinom,

izmaglicom nad lubenicama,

vilinom konjicu na površini Mrtve Tise,

u rogozu u Batkoj,

u valovu sa stare bikare,

u blatu ovog Banata

koje se kišom sjaji,

u dugačkim redovima jablanova

duž puteva i u krošnjama dudova

koji su nestali,

u kukuriku petla iz avlije,

u zuju pčele na bagremu,

u zimskim večerima kojima smo se

vraćali sa sankanja iz škole,

jer škola ima najlepši spust sa brega

do kog se Tisa nekada protezala,

a sanke su bile džakovi od najlona

napunjeni slamom, išli su i brže od sanki,

u ravnici bogatoj biljem i ljudima,

u svakoj bari i tršćaku,

u svakoj iskri nevinih

dečjih misli

koje su prostranstvo ljubavi

sejale baš ovde

u Ostojićevu,

ovozemaljskom raju

koji se ovozemaljskim očima

ne vidi.