NE IZUMIRU LJUDI, IZUMIRU SELA

Ne izumiru ljudi, pomislim,

izumiru sela,

dok ukopavaju komšijino telo u zemlju,

zemlji zemljino,

svetlo svetlosti.

Ne izumiru ljudi,

i posle komšije ih ostaje,

i posle svega postaju ljudi,

vaskrs je moguć u ovom životu,

ljudi se sebi vraćaju.

Ne izumiru ljudi,

izumire selo,

zbog ovog ili onog,

zbog puta ili povratka

odlazi mlad i star, ali,

izumire i kačamak od okrunjenog kukuruza

sa čardaka,

izumire zimski džemper od ovčije vune,

štrikane čarape takođe,

izumire igra klikerima,

izumire igra uopšte,

izumire moba,

izumire veza među ljudima,

izumire čisto i zdravo,

izumire dobro i pravo,

izumiru naše plodne njive,

izumiru naše ptice i pčele,

izumiru naše vode,

izumire naše zdravlje,

izumire naše pravo slavlje.

Ne izumiru ljudi,

izumiru sela,

selo nije stil života,

selo je život,

ako izumre selo,

izumreće država,

ukoliko država

ne postanu ljudi.

KADA SI U NEDOUMICI

Kada si u nedoumici,

ne pevaš kao kos,

nisi obuven, a nisi ni bos,

kada si u nedoumici,

tada tražiš,

kada tražiš,

tada nalaziš,

kada nalaziš,

tada rasteš,

kada rasteš,

tada se smanjuje

sve ono što nisi,

kada preostane ono

što jesi,

kada unutrašnje dete

iz srca radosno kliče,

tada u tebi cveta

ono seme koje je u

svako biće

ljubavlju

posejano.

VOLETI TE

Nikada više.
Nikada manje.
Nikada isto.
Jedino čisto.
Uvek jače.
Uvek srcem.
Uvek dušom.
Večno.
Svetlo i jasno.
Tiho i glasno.
U svima i svemu.
Sada.